Piše: vuk vuković

Ni­ka­kvi pro­se­dei ne mo­gu do­ći u ob­zir, sa­mo ni­šta­vi­lo, bu­du­ći da je sa­mo po se­bi sa­zna­nje tra­gič­no, dok pri­tom upu­ću­je sa­mo na jed­no: po­nor je, ta­ko­đe, ni­šta ma­nje za­vo­dljiv! Uosta­lom, sva­ko je mi­šlje­nje to­ta­li­tar­no! Tim pri­je, de­vet­na­e­stom vi­je­ku kao da ni­je mo­gu­će oda­ti pri­zna­nje; na ru­bu svo­jih ne­ra­va, ono je cr­pi­lo gra­đu ko­ja ba­ca u trans, bu­de­ći za­vist kao i in­stinkt, pri­je sve­ga sluh za po­seb­no i opa­sno. Na­kon Re­ne­san­se, či­ja mi­stič­nost ras­pi­nje svi­jet, sa­mo je de­vet­na­e­sti vi­jek imao tu moć da is­tra­je u lir­skoj is­klju­či­vo­sti. Ver­ti­kal­nost pre­zi­re ra­su­đi­va­nje... Po­tom pa­da­mo u ša­blon, u bi­o­gra­fi­ju bez va­pa­ja, u fi­zi­o­no­mi­ju do­sa­de.
Uvi­jek smo pri­je na stra­ni isto­ri­je ne­go me­ta­fi­zi­ke, jer je ri­ječ o pa­du, auten­tič­nom bi­lje­gu. Sa po­ja­vom sjen­ke za­či­nju se ide­je: osta­je nam da bi­ra­mo ha­os ili al­chaj­mer. Tu je i bol­na eko­no­mi­ja vi­ška, ako se ra­ču­na na pra­zan pro­stor go­vo­ra. Za­ne­sen unu­tra­šnjim ču­lom, onim ko­je slu­ži za pre­o­bra­žaj, mi­stik se ne ma­ni­fe­stu­je. Osta­ju­ći onaj ne­na­pre­du­ju­ći, iz­da­je se kao pre­te­ča po­ja­ve ka­kva je pje­snik. Pa, ipak, ni­šta neo­d­re­đe­ni­je od pje­sni­ka... Za­mi­šlja­mo ka­ko ni­je bi­lo mo­gu­će da je Bo­dle­ru ži­vot mo­gao pri­sta­ja­ti. Upo­šljen u grad i bi­za­ri­jum la­ke ha­lu­ci­na­ci­je (ugle­dav­ši sa sa­mrt­ne po­ste­lje cvi­jet, uz­di­šu­ći pro­mr­mlja: „Bog te!, Bog te!), on je bio jed­na vr­sta pro­vod­ni­ka za mo­der­no, je­dan od pr­vih sa ur­ba­nom vi­zi­jom. Na tra­gu to­ga, ne či­ni se sa­mo ka­ko mo­der­na upra­vo da­nas vi­še ne­go on­da tra­ži spas u asket­skom iz­ra­zu. – (Ni­smo sklo­ni vje­ro­va­ti da se tu­ge mu­zič­kog sr­ca mo­gu raz­vu­ći u ne­ko­li­ko to­mo­va; čak i naj­do­sled­ni­ja sa­bra­na dje­la ot­kri­va­ju pje­sni­ka u ulo­zi pro­jek­tan­ta, dok smo tra­ga­li za bi­ćem ba­če­nim u bu­dan bez­dan. Ank­si­o­znost i ek­sta­tič­na ne­svje­sti­ca pri­bli­ža­va­ju nas Bo­gu, a ne za­slu­ge ko­je se mje­re na­rod­nom gla­vom. Tre­ba bes­kraj­no ža­li­ti što se jed­nom osje­ti­la i naj­ma­nja po­ve­za­nost sa da­rom! Ono što jed­nog pje­sni­ka či­ni lju­bim­cem pro­pa­sti (ple­sa­čem okret­ne me­ta­fi­zi­ke), na­la­zi se u neo­d­luč­no­sti kao sklo­no­sti za ide­al­no. Ipak, pre­ma­lo je pje­sni­ka ko­ji ne­sta­ju u tre­nut­ku naj­ve­ćeg uspo­na sna­ga. Ali, do­sta o to­me!)
Tro­ši­ti se u estet­skoj ne­is­pla­ti­vo­sti (jer, ne smet­ni­mo, ni­šta ta­ko ne od­bi­ja kao este­ti­ka), ra­zu­mi­je­mo da je pr­ven­stve­no du­žnost. Sto­ga se iz sve­ga mo­zga smi­je­mo fi­lo­zof­skoj na­ljep­ni­ci kao što je ona „po­li­ti­ke lju­ba­vi.“ Isto­ri­ja ne te­ži da se po­tvr­di u ne­kom od ci­lje­va, sve što mo­že je­ste da se pre­lo­mi. Ra­di­ka­li­zam kao jed­nu od for­mi dje­lo­va­nja, otud, vi­še i ne či­ta­mo kao is­pad, već pri­hva­ta­mo da je to nor­mal­no re­a­go­va­nje na stva­ri. Te­ro­ri­zam pre­sta­je da bu­de na­čin od­go­vo­ra ka­ko bi pre­ra­stao u stil ži­vo­ta. Ka­ko bi spa­si­la smrt od teh­no­lo­ške re­pro­duk­ci­je, te­ro­ri­stič­ka će­li­ja ob­ja­vlju­je re­al­nost smr­ti od ko­je smo se go­to­vo otu­đi­li. Rat teh­no­lo­gi­ja vi­še ne za­ni­ma ni­kog, mo­žda tek pe­ri­fer­ne me­di­je: po sva­ku ci­je­nu tra­ži­mo smrt uži­vo.
Re­al­nost rin­ga, me­sa, živ­ca: to je isto­ri­ja ko­ja, na­ža­lost, ne­sta­je sa ba­ha­tim Ri­mom. U za­mje­nu za to do­bi­ja­mo bla­zi­ra­nu de­mo­kra­ti­ju, tu­ri­ste i di­plo­ma­te, po­li­ti­ku ko­ja ni­ka­ko da pre­đe na dje­lo. Da ni­je Si­ri­je, me­di­ji bi umr­li od do­sa­de! Vir­tu­a­li­zo­va­ni, okre­nu­li smo se vje­štač­koj me­ta­fi­zi­ci. Ako ne­što mo­že bi­ti in­te­re­sant­no (bu­du­ći da sve po­uč­no vri­je­đa i uni­ža­va umi­je­će iz­op­šte­nog uku­sa), on­da su to isto­rij­ski lo­mo­vi, re­vo­lu­ci­je ko­je su isto­vre­me­no na­pum­pa­ne že­sti­nom re­al­nog ko­li­ko i na­iv­nog; ono što ne za­u­sta­vi na­pad sti­da, osu­đe­no je na pa­kao do­sled­no­sti. Ta­ko sto­ji stvar i sa in­te­lek­tu­al­nim agan­žma­nom: iz­nu­ren od ano­nim­no­sti ko­ja još je­di­no spa­sa­va ono ak­tu­el­no, na­po­slet­ku, po­je­di­nac po­li­tič­kom alat­kom pre­o­bra­ža­va iz­gu­blje­ne ma­se.
Spa­sen je onaj ko­ji osje­ća žal za de­vet­na­e­stim vi­je­kom, kad je za­nos bio je­di­ni ka­pi­tal na ko­jeg se mo­glo ra­ču­na­ti. Umre­že­ni, u ko­mu­ni­ka­ci­ji sve­de­noj na je­zik re­kla­me i la­tent­nog sim­pa­ti­sa­nja (ni­jed­na ci­vi­li­za­ci­ja ni­je ovo­li­ko sna­ge utro­ši­la u pro­ces ne­is­ku­plji­vog za­glu­plji­va­nja, gdje je ko­mič­no pre­ra­slo u por­no­graf­sko, a tra­gič­no u bo­go­hul­no, sve za­ba­ve ra­di), sve vi­še osje­ća­mo da smo pro­je­kat za jef­ti­ni ras­hod. Ovo je vri­je­me bez sud­bi­ne! U kri­lu lje­vi­ce ko­ja stre­pe­ći za sve ne pred­u­zi­ma ni­šta, po­le­mi­še­mo o dru­go­ra­zred­nim po­li­ti­ka­ma, pri­zem­nim do­ga­đa­ji­ma, in­for­ma­ci­ja­ma u od­su­stvu vi­zi­ja. Ako ni de­sni­ca vi­še ni­je u sta­nju po­kre­nu­ti ne­spo­ra­zum, pri­je­ti nam raj­ska ne­de­lja, vječ­ni po­po­dnev­ni mir u ko­me će sva­ko bi­ti za­ki­nut pra­va na iz­u­zet­nost. Na taj na­čin re­zo­nu­ju­ći stva­ri, lju­bi­mo ide­ju ko­nač­no­sti ko­ja nas za­u­sta­vlja u pro­jek­tu ap­so­lut­ne pro­ma­še­no­sti.